Село Велика Хоча се налази у општини Ораховац и удаљено је 4 км југоисточно од града Ораховца у јужном делу Србије. Први пут се спомиње 1198-1199 у Хиландарској Повељи Стефана Немање.Данас је то србска енклава у саставу општине Ораховац и административно седиште локалне канцеларије.Цела енклава је под заштитом  немачких војних снага.

Према податцима локалне канцеларије 2001.године, Велика Хоча имала је 622 становника .Њихов број се 2007 године смањио на 611 становника , а прилликом моје последње посете Косова у октобру 2008 године тај број износио је само 590 становника.До смањења тог броја дошло је услед исељавања и одлазка 23 особе у Норвешку где су затражили и добили азил.Док за сада 5-6 породица размишља да се одсели и чека на такву могуцност.

У селу је стара школа коју је 2000-2001 године похадјало 98 ученика, а 2007 године је похадјало 64 ученика ову школу, а последнěји  податак из 2008 године указује да је тај  број ученика износио 53.У селу се годишње роди 2-3 деце, али за њих овде нема ни јасли, ни обданишта.Ко има могуцност може дете водити у србски део Ораховца, где се налази обданиште“Балтазар“које ради два пута недељно.Ова србска енклава позната је по производњи доброг и квалитеног вина.Вецина становника се бави гајењем винове лозе, али само у случајевима када је то могуце .На први поглед се тачно препознаје који је виноград у власништву Срба, а који  у властништву Албанца.

Србски виногради су у околини потпуно уништени и опустошени, док албански су уредно обрадјивани .Због овакве ситуације је јасно што Срби обрадјују винограде само на територији која припада селу Велика Хоча.Преко те границе ниједан Србин неузгаја винову лозу , нити се упушта у било који рад, а има за то два рационална  разлога.

Један је страх за властиту безбедност ,здравље и живот, а други разлог је да би  резултат њиховог мукотрпног труда на крају пао на немилост албанским вандалима и да од могуцег рода не би остало ништа.Разумљиво је да се такав ризик заобидје..

Нажалост имали смо могућност  да на нашем првом путу по Косову заједно са Јарославом Фолдyном  одслушамо једну од многих тужних животних  прича.Срели смо и упознали једног старијег човека  који сада живи код пријатеља у Великој Хочи.Ту смо са њим седели,а он нам је причао да има своју кућу и виноград само 5 километара удаљену одатле, али је уствари без куће, пошто у његову  кући  и на виноград се доселио Албанац.На наше питање, зашто се неврати тамо да живи када је то његово властнишво, нам је  тужно одговорио да је то покушавао.Чак је покушао да се  са Албанцем договори  да му прода  кућу и виноград  и да се разидју као људи, али није успео.Уместо тога био је исмејан и било му је речено да је то албанска кућа, као и виноград албанска земља,а он да нестане и да се губи одатле тако  су  га истерали из властите куће

Саслушати причу човека који о себи каже да једина његова имовина која му је остала је то што има на себи од гардеробе, у нама је заиста пробудила велики осећај одпора против такве неправде , осетили смо потребу да његову причу ширимо даље да би о њој сазнало што више људи.

Потребно је нагласити да овај старац се обратио за помоц на мировне снаге КФОР, на све организације у регијону, које би имале компетенцију да његову ситуацију реше.До данашњег дана му нико од њих није одговорио , помогао или му понудио било какво решење.

Надам се да приликом следеће посете Косова цемо објавити наставак његове приче, али и осталих и да цете имати могуцност да упоредите да ли се за годину дана од проглашења независне државе променило нешто за Србе који живе на Косову.У наш пројекат“АДОПЦИЈА НА ДАЉИНУ“ су се уклучиле следеће породице:ГОГИЋ,СТАШТИЋ,МИЦИЋ,ЛУКИЋ,МАНИТАШЕВИЋ.

Са слика и снимака можете видети њихове приче, потребе.,жеље, али и њихов страх од будоућности и осећај да су у властитој земљи другостепеним градјанима.

Адриáна Маркешевић